Етика постаје све важнија у свету у коме живимо. То може бити симптом повећане сензитивности за морална питања, али такође може бити и знак дефицита морала. Вероватније је, међутим, да је у питању симптом обе те међусобно супротстављене појаве: да истовремено имамо на делу повећање моралне сензитивности, проистекло из увида у све већу међузависност која се на позитиван или негативан начин манифестује у свету, и дефицит моралне свести, као резултат разних идеолошких и других симплификација које наше време чине понекад тако непотребно мизерним.
У том контексту положај друштвених наука добија на значају, чак и више него место природних наука. Природне науке помажу нам да овладамо светом природе, тако што ћемо пронаћи могућности за реализацију разних циљева за које смо заинтересовани. Да ли ће ти циљеви бити морално исправни или неће, није међутим део тих наука: боља хемија ће једнако омогућити боље лекове и боље отрове, и на нама је да одлучимо шта хоћемо. Али у друштвеним наукама ово није тако лако раздвојити, ту је питање моралне одговорности много директније присутно, јер њихове методе немају тај степен вредносне неутралности која нам је идеал у природним наукама (идеал објективности). У друштвеним наукама суочавамо се с моралним питањем од самог почетка (а не тек кад је реч о сврхама за које се могу употребити њихови резултати). Није реч само о томе да су циљеви истраживања неразлучиво повезани с очекивањима (жеља да се докаже претпостављено) већ ни у претпоставкама није могуће избећи коришћење људских индивидуалних и друштвених „састојака“ као материјала на коме се истраживање спроводи. То значи да, за разлику од природних наука, није увек могуће и никада није лако успоставити дистанцу између истраживача и предмета њиховог истраживања. Ова дистанца, која треба да очува објективност, може да разори поштовање које дугујемо једни другима. Оно што се у друштвеним наукама истражује није пука природа која слепо следи природне законе, већ слобода као основа делатног живота и кључна претпоставка његовог смисла и вредности.
У друштвеним наукама истражују се две ствари: артикулација слободе и њене границе. Друштвене науке помажу нам или нас ометају у томе да овладамо собом и да будемо бољи људи (да с разлогом и искрено верујемо да смо достојни среће коју постижемо). Зато су друштвене науке толико важне. Па, иако имамо, и вероватно ћемо увек имати много разлога да не будемо задовољни својом друштвеном науком или собом, то само значи да, с дубљим и ширим залажењем у феномен друштвеног живота, морална питања која се појављују у истраживањима у друштвеним наукама постају све сложенија и тежа.
(Проф. др Јован Бабић)